Već godinama me pritiska neka teška seta. Nešto mi očajnički fali, al’ nikako da provalim šta. Ne manjkaju mi prisni zagrljaji, porodična harmonija, gomila prijatelja od kojih neki čak nisu ni u zatvoru, sujeta mi podgojena - ostavio i jednu kacu za zimnicu, a nađe se i za koru leba, podrigušu i plastično pivo ispred prodavnice... Al’ opet nešto ne štima. A nema šta nisam probao. Posetio psihijatra, bio kod vračare, pio „prozak“, pio batine, glumio rok zvezdu, pravio se pisac, probao jogu, meditaciju, biofidbek, zdravu ishranu, horoskop, kladionicu, alkoholizam, pa antialkoholizam, pretrčao maraton, bezuspešno tragao za odgovorima čak i u dalekom Šangaju...

Napokon odem na regresoterapiju - to je ono kad vas hipnotišu, pa vas vraćaju u prethodne stadijume života duboko zabašurene u podsvesti. Vraćen na nivo osnovca, kao uvodnu špicu u sopstvenu prošlost, začuh prve taktove „Radio Ga Ga“ grupe Kvin. Preplavi me dirljiva nostalgija dana i noći provedenih u druženju s radijom. Znalo se koje emisije se ne propuštaju, bez radio vokmena nije se izlazilo iz kuće, a tokom snimanja na kasete primenjivao se bizarni ritual lizanja antene kako bi se uhvatio što bolji signal.

E, kad se samo setim: buđenje uz Duška Radovića, romantično podne uz vodostaj na ruskom, raspomamljeni „Šišmiš nad Kenjingradom“ u ponoć, edukacija uz „Diksomer“, maštanje uz „Oblak u bermudama“, eks-Ju rok putešestvije s Perom i Kremerom, bekstvo od stvarnosti uz „Ritam srca“, lumpovanje uz „Poselo 202“, mučnina u busu kod onih krivinčina na putu za selo baš kad počne „Karavan“ („haha, komentar“)...

Prošlo je nekoliko meseci, radio opet slušam danonoćno, ali mi nije nimalo bolje. A program sličan kao i nekada, ako ne i bolji (evo npr. ove Glasove Amerike i Slobodne Evrope bistro prenosi svaka druga stanica, a ne ko devedesetih kad smo bečili uši da ih čujemo preko srednjih i kratkih talasa).
Očajan, provozam se pre neki dan bajsom do Avale. Preko mobilnog s radijom, prošetam na toj visini bogatim izborom frekvencija. Baš dok sam slušao pozdrave i želje na jednoj šumadijskoj stanici, osetim da me neko vuče za nogavicu. Osvrnem se, nigde nikog, pusta šuma. Au, sad sam definitivno poludeo!

„Hej, hej ti“, obrati mi se taj nevidljivi patuljak. „Čuli smo da se zanimaš za našu sudbinu“.
„Ko ste vi, odakle me znate, šta je ovo?“, drhtao sam.
„Ma smiri se, mi smo tvoji stari drugari. Mali nevidljivi ljudi iz radio aparata. Mi uvek sve prvi saznamo. Nažalost, malo nas je preživelo. Dan nakon 5. oktobra, pozvani smo na prijem. Ali, umesto zahvalnosti za najpredaniju borbu za istinu, čekala nas je smrt! Nova vlast, svesna uticaja radija koji je mnogo brži i prisniji od ostalih medija, u skladu sa svojom politikom perfidnih ubistava, odlučila je preventivno da nas pobije. Na naše mesto postavili su voditelje robote i MP3 liste. Poslušaj samo nekada legendarnog Zokija Modlija ili genijalnog brbljivca Brakusa, već im se u glasu čuje da su zamenjeni robotima, naprednim softverom dobijen od Dojče velea. Srećom pa smo nevidljivi i sićušni, pa je nekoliko nas uspelo da utekne pred psima i mitraljezima. Slobodo poruči čitaocima da ne klonu duhom. Vrebamo trenutak i zauzimamo toranj na Avali, odakle ćemo obelodaniti istinu. A do tada, što bi rekao kolega Džek Kilijan - laku noć, Srbijo, gde god da si“.